Jovan Maksimović priča da je Jovana Jovanovića Zmaja za vrijeme svoga đakovanja u Beču (1884-1885, 1887-1889) češće posjećivao i da ga je »više puta zaticao pri takvom odmoru od rada u kafani«. »Neko vreme«, tako nastavlja Maksimović, »dok je [Zmaj] sedeo na Hernalser-Gürtel, odlazio je u jednu skromnu, ali živahnu i idiličnu restoraciju, kuda su svraćali na pivo majstori i kalfe iz obližnjih radionica. On je voleo da vidi njihova radnička, dobroćudna i otvorena lica, i njihov živahan, ovda onda i suviše glasan razgovor pri krigli bečkog lagerbira ne samo da mu nije smetao pri čitanju novina, no ga je, očevidno, još oduševljavao i radovao. Tu, u kakvom kutku kafane, udubio bi se naš Zmaj u bečki Tagblatt, Novu Slobodnu Presu, Fliegende Blätter, Kikeriki, Humoristische Blätter, Der Floh, bečki šaljivi Figaro itd., obaveštavao bi se o onom što biva u svetu i u večno zanimljivom i pri- vlačnom Beču, i u isti mah bi tražio materijala za svoje ’Puslice’, za veće i manje šaljive pesmice u ’Starmalom’. Uz to je obično donosio i srpskih, političkih i književnih listova od kuće, i tako bi, pri takoj lektiri, provodio, koje pred ručak, koje pred večeru po dva sata, ako ne i više dnevno. Novine su Zmaju bile najglavnija lektira u toku čitave druge polovine života, ako ne i za vreme celog veka. To je isto opazio i ne jedan put mi saopštio i Dr M. Sević. Način života Zmajeva u Zagrebu i u Beogradu nije u mnogom odstupao od onoga u Beču«.
