Interne determinante altruizma: da li je pomaganje drugima u osnovi egoistično ili altruistično?

Sažetak

Klasično značenje altruizma je u tome što izgleda da predstavlja izuzetak uvjerljivog principa da je ponašanje kontrolirano nagradama i kaznama i u vezi s tim generalizacijom da su ljudi u osnovi sebični. Suvremena istraživanja pozitivnih oblika socijalnog ponašanja samo su perfireno relevantna za ovo stoljećima staro pitanje. Većina ovih istraživanja proučava situacione faktore i eksterne determinante altruističnog ponašanja. Međutim, ukoliko se pređe s ispitivanja altruizma kao socijalnog ponašanja na određivanje alturizma kao atributa ličnosti ili dijela ljudske prirode, nužno se postavlja problem utvrđivanja internih determinanti i motivacijske strukture akta pomaganja. Noviji pristupi naglašavaju važnost emocionalnih faktora kao osnovnih medijatora pomaganja drugima. Ovi bi istupi se razlikuju u tome što pretpostavljaju različitu vrstu motivacije uzrokovanu emocionalnim uzbuđenjem. Prema modelu koji postavljaju Piliavin i Piliavin, pomaganje drugima u nevolji je isključivo egoistički motivirano. Za razliku od toga Batson i Coke pretpostavljaju da doživljavanje empatije može biti izvor istinski altruistične motivacije za pomaganjem. Prema ovom modelu promatrač nekog u nevolji može doživjeti kvalitativno različite emocije: osobnu uznemirenost i empatičku brigu za osobu u nevolji. Ove različite emocionalne reakcije dovode do različite motivacije za pomaganjem. Sugerira se da doživljavanje empatije izaziva altruistički motivirano ponašanje, tj. pomaganje kojem je krajnji cilj reduciranje nevolje drugog a ne vlastitih neugodnih stanja. Autori predlažu i način na koji se može empirijski utvrditi da li je motivacija u osnovi pomaganja altruistična ili egoistična. Ovaj model predstavlja ujedno i prvi vrijednijii pokušaj da se ne samo pojmovno - nego i empirijski utvrdi motivaciona osnova naizgled nesebičnog pomaganja drugima.